Mirjana Lehner se prvi put prestavila Beogradskoj publici 1970. godine, jednim čudesnim svetom inspirisanim bogatstvom morskog dna , šarenilom oblutaka, školjki uronjenim u sivo zeleno tkivo gustih lelujavih algi, stapajući sve to u poetičnu celinu. Kasnije srećem ovu slikarku u Galeriji Pozorištva » Duško Radović« sa  potpuno novom tematikom, opusom posvećenom detetu.Ona združuje poetiku i humor,koji su bliski dečijoj duši, radeći inventivne i duhovite ilustracije dečije poezije. Crtež je jasan i jednostavan i ikoristi vedre i čiste bojene površine.Posle ovog izleta u šaroliki svet dečije mašte,Mirjana Lehner se okreće pejzažu.Radi prvo mirne, pomalo idilične isečke iz prirode,da bi krećući se tim putem odjednom razotkrila koliko je ta priroda koju ona strasno voli,ugrožena. Ova često pominjana,i u poslednje vreme veoma aktuelna tema o uništavanju prirode i svega što u njoj živi,duboko preokupirala Mirjanu Lehner.

    S jedne strane slika lepotu prirode,tajanstveni svet podvodnih prostranstva morskih dubina, sočno zelene livade  bujnu travu, lepotu raznolikog rastinja,a s druge strane ukazuje na pretnju,na tako realnu  mogućnost uništenja svega što nas okružuje.


Često slika požar, stihiju koja pustoši prirodu i sve u njoj, pokazujići potresnu dramu
zgarišta,koje deluje beživotno, preteći, ali istovremeno daje i nadu, jer se na opustošenim mrko sivim zgarištima probijaju prvi nagoveštaji novog života.To probijanje kroz mrtvo tkivo, to obnavljanje života svedoči o Mirjaninom  optimizmu koji ne prihvata poraz i uvek iznova hrabro kreće napred u novi život. Upravo na tim slikama se javlja jedan novi kvalitet slikarstva Mirjane Lehner; dinamika i uskovitlanost.

    Najčešće slika u potpunosti samo njoj poznatoj tehnici,tehnikom frotaža,koju kombinuje drugim tehnikama,dopunjujući je crtžom,akvarelom,pastelom te na taj način obogaćuje svoje izražajne mogućnosti. Boje su uvek harmonične i pune nekog unutarnjeg sjaja. Na svojim kompozicijama ona ne govori samo o ugroženosti čovekove sredine već (pod snažnim uticajem pesnika Stevana Raičkovića) posvećuje seriju slika problemu čovekove egzistencije, njegovim fizičkim i psihičkim menama u toku života,vezujući se na nekim svojim kompozicijama možda nesvesno za drevne  srednjovekovne ideje o«mostu  života«, dajući niz ljudskih figura u pokretu i u raznim životnim uslovima. Njen kolorit je na ovim kompozicijama uzdržaniji, ali uvek topao i skladan, crtež minuciozam i prefinjen,a njene sadržine,kako na većim kompozicijama, tako i na seriji minijatura,setan misaon sa pomalo zabrinutim,ali u suštini vedrim pogledom upućenim u budućnost čoveka iz sveta u kome ovaj mora da opstane.

                                                                                                                                      Katarina Adanja, istoričar umetnosti

© 2012 Porodica Lehner